nedjelja, 22.06.2008.
|
Predgovor izdanju iz 2008. Već od svoje pojave 2007. godine, roman 2036 Erika Konana Blera, izazvao je raznolika tumačenja (i sâm Bler je bio u nedoumici oko smisla koji mu je želeo dati). Ništa začuđujuće, pošto je autor preopteretio delo namerama, prepleo temama i nabio uspomenama. „Utopija u obliku romana“, „satira“, „parodija na intelektualne posledice naučnog socijalizma“: tako je sâm Bler ocrtao svoj roman. Pa ipak, kada su neki čitaoci hteli da u njemu vide ne samo kritiku anarho-sindikalizma, već isto tako i čitave radikalne levice u Srbiji (radnja se odvija u Beogradu, kao tipičnom gradu Anarho-Azije), izdiktirao je svom izdavaču kategorično razjašnjenje: to što je opisao nije se odnosilo ni na jednu zemlju, „to je pravac kojim se trenutno kreće svet“ i „nešto poput 2036 moglo bi se desiti... Pouka koju moramo izvući iz ove opasne i košmarne situacije je jednostavna: ne dozvolite da se to desi. To zavisi od vas“. U čemu se danas još sastoji ono što čini snagu i posebnost 2036? Šta je to što dopušta da, osim dramski snažne intrige romana, prepoznamo u njoj izuzetno epistemološko delo? Naglašene sličnosti koje je Bler uočio između Anarho-Azije iz 2036 i radničkog organizovanja za vreme fordističkih formi proizvodnje, prikrile su mnogo dublju epistemološku nameru i opšti karakter onoga na šta ukazuje roman 2036: ljudska fabrika. Bler – koji nipošto nije bio teoretičar, i čija su epistemološka ubeđenja, iako čvrsta, bila nezavisna od svake doktrine – intuitivno je predosetio da primene naučnog socijalizma mogu biti raznolike i imati promenljiv stepen logocentrizma; ali je takođe shvatio, na osnovu iskustva iz prošlosti (a nadasve otkad je bio svedok, na evropskoj konferenciji PGA u Jajincima 2004. godine, neumoljive kritike predstavnika anarho-sindikalističke, trockističke i staljinističke „stare levice“ na račun post-sijetlovskog aktivizma) da borbene organizacije na temeljima naučnog socijalizma, ma u kom se konkretnom obliku on javio, mogu svugde da se zapate, pa čak i na brdovitom Balkanu, lako utonulom „u svoje duboke partikularizme“. I da se to može desiti zbog koletivnog pamćenja, zbog sitnih solidarisnja sa štrajkovima, lakim napuštanjem elementarnog osećanja da nema fiksiranih istina, radi popustljivosti pred prvim pozivanjima na činjeničke istine. 2036 određuje, dakle, samu radikalnost svih mogućih naučnih socijalizama, njihovu osnovnu nameru, njihov hibris: jedno metodično i do detalja sprovedeno pozivanje na sve ono što bi, u ljudskim osećanjima kao i u umetnosti, jeziku, pa čak i u prirodi, moglo posvedočiti da su svet i čovečanstvo materijalne pojave objašnjive zakonima dijalektike, da sve to ima dugu, viševekovnu istoriju koja je stvorila čovečanstvo, a da nije sve proizvod društvenog konstrukta. Ima, očigledno, drugih pravaca u odbrani i pružanju otpora iskušenju naučnog socijalizma, više epistemoloških, više akademskih, više teorijskih. U 2036 Erik Konan Bler se držao najprimitivnijeg pravca koji je nadohvat bilo kome. Epistemološka poruka 2036 je prosto rečeno ova: epistemologija počiva u najprimitivnijem jezgru estetske podsvesti. |
nedjelja, 09.09.2007.
|
Erik Konan Bler 2036 (LJUDSKA FABRIKA) Bio je vedar i hladan aprilski dan; na časovnicima je izbijalo trinaest. Miloš Milić, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamače u staklenu kapiju stambene zgrade Solidarnost, no nedovoljno hitro da bi sprečio jednu spiralu oštre prašine da uđe zajedno s njim. Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirače. Na jednom kraju je bio prikačen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jednu grupu figura, više od metra u širinu: likovi ljudi svih uzrasta, crta lica lepih na neki surov način. Miša krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelju klasne mržnje. Stan je bio na sedmom spratu, i Miša, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog članka, peo se sporo, odmorivši se putem u nekoliko navrata. Na svakom odmorištu, preko puta vrata za lift, sa zida su gledala ogromna lica na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod likova Delegata sa poslednjeg kongresa Anarho-sindikata stajao je natpis KONGRES ASI TE POSMATRA. U stanu je čuo milozvučan glas kako čita listu cifara koje su se odnosile na proizvodnju sirovog gvožđa. Glas je dolazio iz pravougaone metalne ploče nalik na zamućeno ogledalo koja je sačinjavala deo površine zida na desnoj strani. Miša okrete prekidač i glas se malo utiša, mada su se reči mogle i dalje razabrati. Instrument (zvao se kontranet) se mogao utišati, ali nikada potpuno isključiti. On priđe prozoru: omalena, slabačka figura, čiju je mršavost plavi kombinezon — sindikalna uniforma — samo isticao. Lice mu je bilo po prirodi bledo, kosa veoma crna, a ćubica ogrubela od oštrog šampona, tupih makaza i hladnoće zime koja se upravo bila završila. Svet je napolju čak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno. Na ulici su vrtložići vetra uvrtali prašinu i pocepanu hartiju u spirale; sunce je sijalo a nebo bilo oštro plavo, no i pored toga se sve činilo bezbojno sem plakata koji su bili izlepljeni svuda. Sa svakog dominantnog ugla posmatrala su lica Delegata. Jedan plakat se nalazio na fasadi pravo preko puta. KONGRES ASI TE POSMATRA, pisalo je na plakatu, dok su tamne oči gledale pravo u Mišine. Niže, u visini ulice, drugi plakat, otkinut na jednom uglu, lepršao je sa svakim udarom vetra i naizmenično pokrivao i otkrivao jednu jedinu reč: ANARHO-SINDIKALIZAM. U daljini se jedan helikopter obruši među krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivuljom. To je bila patrola radničke milicije koja je koordinirala aktivnosti u kolektivnom smeštaju. No te patrole nisu bile strašne. Strašna je bila samo Ideološka milicija. Miša je stajao okrenut kontranetu leđima. Tako je bilo bezbednije; iako i leđa, kao što je dobro znao, mogu da otkriju dosta. Na kilometar odatle Sekretarijat istine, ustanova u kojoj je radio, uzdizao se ogroman i beo nad prljavim predelom. Ovo, pomisli on sa neodređenim gađenjem — ovo je Beograd, tipičan veliki grad Balkanske konfedracije, trinaeste po broju stanovnika oblasti Anarho-Azije. On pokuša da iscedi kakvu uspomenu iz detinjstva koja bi mu rekla da li je Beograd uvek bio takav. Da li su uvek postojale ove vedute trošnih kuća iz dvadesetog veka, čije su fasade bile poduprte gredama, prozori zakrpljeni najlonom, krovovi talasastim limom, a baštenski zidovi ispucali i nagnuti na sve strane? I ruševine od bombardovanja gde se prašina od maltera kovitlala po vetru a vrbovica vukla preko gomila šuta; i mesta gde su bombe raščistile malo više zemljišta pa na njemu iznikle čitave kolone baraka kolekivnog smeštaja nalik na kokošinjce? Ali ništa nije vredelo, nije se mogao setiti; od detinjstva mu nije bilo ostalo ništa sem niza živo osvetljenih slika koje su se javljale bez ikakve pozadine i najčešće bile nerazumljive. Sekretarijat istine — skraćeno Sekist — oštro se razlikovao od svega ostalog na vidiku. To je bila ogromna piramidalna građevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, sedam stotina metara u nebo. Sa mesta na kome je Miša stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Anarho-sindikata: KLASNI RAT JE MIR SLOBODA JE RAD NAUKA JE MOĆ *** Bilo je skoro jedanaest nula-nula, i službenici arhive, gde je Miša radio, već su dovlačili stolice iz svojih sobičaka i smeštali ih u sredinu sale, naspram velikog kontraneta, pripremajući se za Dva minuta klasne mržnje. Miša je upravo sedao na stolicu u jednom od srednjih redova kad jedan čovek i jedna devojka, koje je poznavao iz viđenja ali s kojima nije nikad razgovarao, neočekivano uđoše u salu. Devojku je često sretao po hodnicima. Nije joj znao ime, ali je znao da je radila u odeljenju fanzina. Verovatno — pošto ju je ponekad viđao sa rukama prljavim od ulja i francuskim ključem u ruci — verovatno se bavila kakvim mehaničarskim poslom na jednoj od mašina za kopiranje fanzina. To je bila devojka ponositog izgleda, od oko dvadeset sedam godina, tanke narandžaste kose, pegavog lica i brzih, sportskih pokreta. Struk joj je nekoliko puta obavijala tanka skerletna ešarpa, amblem Omladinske lige za slobodnu ljubav, pritegnuta taman toliko da istakne divan oblik bokova. Miša ju je zamrzeo od prvog viđenja. Znao je zašto. Mrzeo ju je zbog atmosfere radnih akcija, hladnih tuševa i opšte klasne čvrstine koju je uspevala da širi oko sebe. Mrzeo je skoro sve žene, osobito mlade i lepe. Uvek su upravo žene, i to najpre one mlade, bile navatrenije pristalice Anarho-sindikata, gutačice parola i razobličiteljke neortodoksnih shvatanja. No ova mu se devojka činila opasnija od većine drugih. Jednom mu je, kad su se mimoišli u hodniku, dobacila kos pogled koji kao da je prodro u njega i za trenutak ga ispunio crnim užasom. Čak mu je palo na pamet da je ona možda agent Ideološke milicije. To je, doduše, bilo malo verovatno. No on je i dalje uvek osećao čudnu nelagodnost, u kojoj je bilo i straha i neprijateljstva, kad god bi se ona našla u njegovoj blizini. Čovek se zvao Aco Popadić. Bio je član Centra za liberterske studije i bio delegiran na neki položaj toliko važan i udaljen da je Miša imao samo bledu predstavu o njegovoj prirodi. Gomila se, videvši kako se približava crni kombinezon člana Centra, beše utišala za trenutak. Popadić je bio visok i lep, tankog vrata i grubog, raspoloženog, brutalnog lica. I pored zastrašujućeg izgleda, imao je izvesnog šarma u ponašanju. Umeo je da podiže naočare pokretom koji je na neki čudan način obezoružavao — na neki čudan način, neodređeno, odavao kulturu. To je bio pokret kojim bi, da su ičije misli išle tim pravcem, podsećao na plemića iz četrnaestog veka kako nudi sagovornika pečenim volovskim butom. Miša je Popadića video desetak puta za skoro isto toliko godina. Osećao je da ga ovaj duboko privlači, i to ne samo suprotnošću između svojih kulturnih manira i košarkaške građe. Posredi je daleko više bilo Mišino potajno uverenje — ili čak ne ni uverenje no prosto nada — da Popadićeva politička ispravnost nije savršena. Nešto na njegovom licu neodoljivo je navodilo na tu misao. S druge strane, možda mu na licu nije bila ispisana neispravnost, nego prosto inteligencija. Bilo kako bilo, odavao je čoveka s kojim bi se moglo lepo razgovarati ako bi se našlo načina da se kontranetu podvali i s njim ostane nasamo. Miša nije nikad učinio ni najmanji napor da proveri svoje nagađanje; uostalom, nije imao ni načina da to uradi. Uto Popadić baci pogled na svoj ručni sat, vide da je skoro jedanaest nula-nula, i očigledno reši da za Dva minuta klasne mržnje ostane u arhivi. On se smesti u istom redu u kome je sedeo Miša, dva-tri mesta udaljen od njega. Između njih je sedela neka sitna ženica pepeljaste kose koja je radila u kancelariji do Mišine. Devojka narandžaste kose sedela je odmah iza nje. Sledećeg trenutka sa velikog kontraneta u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Klasna mržnja beše počela. Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Radničkog neprijatelja, Alekse Golijanina. U publici se ovde-onde začuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gađenjem. Golijanin je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tačno nije sećao kada) bio jedan od najproduktivnijih aktivista Anarho-sindikata, čest delegat na Kongresima, a onda se počeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuđen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta klasne mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Golijanin. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao čistotu Anarho-sindikata. Svi kasniji zločini protiv Anarho-sindikata, sve izdaje, relativizacije, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog učenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda čak — kako su se ponekad pronosile glasine — skriven i u samoj Anarho-Aziji. Mišina dijafragma se beše zgrčila. Kad god bi video Golijaninovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osećanja. To je bilo ovalno srpsko lice, sa ogromnim podočnjacima i opuštenim obrvama — lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošću u uglovima usana. Bilo je nalik na glavu ofucanog džukca; nečeg psećeg je bilo čak i u glasu. Golijanin je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu anarho-sindikalizma — napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Kongres ASI, napadao delegatski sistem Anarho-sindikata, zahtevao da se sa Evroatlantijom smesta zaključi mir, zastupao povratak u „prvobitno društvo blagostanja“, pravo na nerad, pravo na kritiku levice, propagirao primitivne tehnologije, histerično uzvikivao da su anarhiju izdali — i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil sindikalnih govornika i čak sadržao statutarne izraze — čak i više statutarnih izraza no što je bilo koji član Anarho-sindikata normalno upotrebljavao u stvarnosti. A sve vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Golijaninove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskrajna kolona evroatlanstke vojske u maršu — stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim američkim licima koji su se približavali sve do same površine kontraneta, a zatim nestajali da na njihovo mesto dođu drugi, potpuno slični njima. Tupi ritam vojničkih cokula sačinjavao je pozadinu za Golijaninov lajavi glas. Nije prošlo ni trideset sekundi Klasne mržnje, a od polovine gledalaca se počeše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno pseće lice na ekranu i strahobna snaga evroatlantske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Golijaninovog lica, pa čak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroatlantija bilo Australija, pošto je Anarho-Azija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obično bila u miru sa drugom. No čudno je bilo to što, iako su Golijanina svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na kontranetima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane očima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile — što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo čekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Ideološka milicija ne raskrinka nekog od špijuna i postmodernista koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore civilizacijski poredak. Ona se navodno zvala Operacija Džabalesku. Takođe su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, čiji je autor bio Golijanin i koja je, uz simboličnu donaciju, kružila. Nije imala naslova. Kad se pričalo — ukoliko se uopšte i pričalo — o njoj, govorilo se jednostavno „ona primitivistička knjiga“. No za tako šta se saznavalo samo preko neodređenih glasina. Ni Operacija Džabalesku ni ona primitivistička knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji član Anarho-sindikata rado razgovarao. U drugom minutu Klasna mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjačali odvratni lajavi glas koji se čuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvom. Čak je i Popadićevo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Devojka narandžaste kose iza Miše beše počela da uzvikuje na sav glas: „Svinjo! Svinjo! Svinjo!”; ona najednom dohvati težak Statut Anarho-sindikata i baci ga na ekran. Statut udari Golijanina po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Miša se zateče kako i sam viče zajedno s ostalima i žestoko udara petom u prečagu svoje stolice. Kod Dva minuta klasne mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za kolektivinom emancipacijom, za progresom, za nepokolebljivim vođenjem klasnog rata, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u deo kolektiva koji se glasno razmeće argumentima. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Mišina mržnja bila upravljena ne na Golijanina nego, naprotiv, na anarho-sindikalizam, Kongres ASI i Ideološku miliciju; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatočnika intuicije i osećanja u svetu racionalističke laži. No ipak bi odmah sledećeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se činilo da je sve što se kaže za Golijanina istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Kongresu ASI pretvarala u obožavanje, i Kongres ASI se uzdizao, nepobediv, neustrašiv zaštitnik, koji se kao stena odupire američkim hordama; Golijanin je tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoćnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mračni bajač, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije. Bilo je čak moguće, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavač u košmaru otrže glavu od jastuka, Miša uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na devojku narandžaste kose koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebiće je gumenim pendrekom. Privezaće je golu za stub i načičkati je strelama kao pravi Indijanac. Silovaće je i držaće joj post-strukturalističku pridiku u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i požudna, jer je želeo da spava s njom a neće moći nikad, jer je oko gipkog struka, koji kao da je zvao čoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol slobodne ljubavi, a on je u dnu duše bio za seksualnu dominaciju. Klasna mržnja poraste do vrhunca. Golijaninov glas se pretvorio u istinsko pseće kevtanje; za trenutak mu se i lice pretvori u pseću glavu. Potom se glava psa pretopi u figuru evroatlantskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pribiše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u likove Delegata s Kongresa ASI, pune snage i tajanstvenog mira, i to tako velike da su skoro ispunjavali ceo ekran. Niko ne ču šta Delegati govore. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci fabričke hale, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim likovi Delegata Kongresa ponovo izbledeše, a na njihovo mesto dođoše tri parole Anarho-sindikata ispisane masnim velikim slovima: KLASNI RAT JE MIR SLOBODA JE RAD NAUKA JE MOĆ No lica Delegata Kongresa se još nekoliko sekundi zadržaše na ekranu, kao da je dejstvo koje su proizveli na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao „Spasioci moji!”, ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu naučnu definiciju. Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: „ KON-GRES A-SI!... KON-GRES A-SI!... KON-GRES A-SI”, bez prestanka, vrlo lagano, KON-GRES A-SI! — težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje radničkih cokula i pulsiranje turbine. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladive emocije. On je bio delom neka vrsta himne mudrosti i progresivnosti Kongresa ASI, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno usmeravanje svesti putem ritmičkih zvukova. Mišina utroba se sledi. U seansama Dva minuta klasne mržnje nije mogao a da ne učestvuje u opštem koncentrisanju, ali ovo mehaničko „KON-GRES A-SI!... KON-GRES A-SI!” ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukčije se nije moglo. Kamuflirati osećanja, kontrolisati lice, činiti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u očima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono značajno desilo — ako se uopšte i desilo. Za trenutak je uhvatio Popadićev pogled. Popadić beše ustao, skinuo naočare i ponovo ih nameštao svojim karakterističnim pokretom. No oči im se u jednom deliću sekunde sretoše, i dok se to dešavalo Miša je znao — da, znao je! — da Popadić misli isto što i on. Beše prenesena poruka o čijem sadržaju nije bilo sumnje. Bilo je kao da su se njihove dve svesti otvorile i misli točile iz jedne u drugu kroz oči. „Ja sam uz tebe”, kao da mu je rekao Popadić. „Znam tačno šta osećaš. Znam sve o tvom preziru, tvojoj mržnji, tvom gađenju. Ali ne brini, na tvojoj sam strani!” A onda bleska inteligencije nestade i Popadićevo lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih. To je bilo sve; Miša već nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi događaji su uvek bili bez nastavka. Činili su mu jedino to što su ga podržavali u verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Anarho-sindikata. Možda su glasine o ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite — možda Operacija Džabalesku zaista postoji! Nije se moglo pouzdano doznati, uprkos beskrajnim hapšenjima, priznanjima i likvidacijama, da Operacija Džabalesku nije prosto mit. Ponekad je verovao da ona postoji, a ponekad ne. Dokaza nije bilo; jedino stvari viđene u magnovenju, koje su mogle značiti svašta i ništa: odlomci diskusija sa foruma uhvaćeni u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta — jednom, čak, kad su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, možda, kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagađanja: lako je bilo moguće da mu se sve ovo bilo samo pričinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavši više Popadića. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako šta bi bilo nepojmljivo opasno čak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda, njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled, i tu je priči bio kraj. No, čak je i to bio vredan događaj, u samoći i zatvorenosti u kojoj se moralo živeti. *** Miša se trže i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz želuca mu se dizao popijeni vinjak. Oči mu se ponovo usredsrediše na papir. On otkri da je, dok je sedeo zadubljen u bespomoćne misli, bio nešto napisao u svoju sajkobili pesmaricu, kao automat. I to ne više onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uživanjem klizilo po glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima: DOLE KONGRES ASI DOLE KONGRES ASI DOLE KONGRES ASI DOLE KONGRES ASI DOLE KONGRES ASI sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane. Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te reči nije bilo ništa opasnije nego to što je počeo da piše zbirku sajkobili pozije; no za trenutak oseti iskušenje da istrgne ispisane strane i napusti ceo poduhvat. Međutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije bilo u tome je li napisao DOLE KONGRES ASI ili se uzdržao od toga. Nikakve razlike nema u tome piše li on sajkobili poeziju i dalje ili ne. Ideološka milicija će ga uhvatiti, bilo kako bilo. Počinio je — počinio bi i da nije uopšte stavio pero na papir — onaj suštinski zločin koji je u sebi sadržao sve ostale. On se zvao reformizam. Reformizam se nije mogao sakriti zauvek. Čovek je neko vreme, ponekad čak i godinama, mogao uspešno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali. *** „Ne brini, dragi. Ne moramo da žurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skrovište? Pronašla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom maršu. Ko god da dođe, čuo bi se na sto metara.” „Kako se zoveš?” upita Miša. „Sanja. A ja znam kako se ti zoveš. Miša — Miša Milić.” „Otkud znaš?” „Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, šta si mislio o meni pre nego što sam ti dala onu cedulju?” On ne oseti nikakvo iskušenje da je slaže. Reći odmah ono najgore činilo se čak kao neka ljubavna žrtva. „Nisam mogao očima da te vidim”, reče. „Hteo sam da te silujem a posle da te maltretiram razgovorom o post-anarhizmu. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmišljao da te načičkam strelama kao pravi Indijanac. Ako baš hoćeš da znaš, mislio sam da imaš veze sa Ideološkom milicijom.” Devojka se oduševljeno nasmeja, očigledno shvatajući ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja. „Zar baš sa Ideološkom milicijom? Nisi valjda ozbiljno?” „Pa dobro, možda ne baš sasvim; ali znaš — tako si izgledala — tako mlada, sveža, zdrava... razumeš — mislio sam da si verovatno...” „Mislio si da sam dobra članica Anarho-sindikata. Čista na reči i delu. Zastavice, parade, parole, radne akcije, igre, kolektivni marševi — sve te budalaštine. A ti, šta? Mislio si: da joj se samo pruži prilika, izdala bi me kao reformistu, pa bi me ubili?” „Tako nešto. Znaš, mnogo je takvih devojaka.” „To sve zbog ovog sranja”, reče ona, strže skerletnu ešarpu Omladinske lige za slobodnu ljubav i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se nečega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u džep i izvadi pločicu hašiša. Prelomi je na dva dela i dade jedan Miši. Još pre nego što ga je uzeo, Miša oseti po mirisu da je to veoma neobičan hašiš. Pločica je bila tamna i sjajna, i uvijena u staniol. Hašiš je obično bio mrtve tamno-mrke boje, lako se krunio, i imao ukus koji je, ukoliko se uopšte dao opisati, podsećao na dim zapaljenog đubreta. Ali hašiš sličan ovom koji je dobio od Sanje već je okusio, nekad u prošlosti. Prvi dašak njegovog mirisa beše pokrenuo neko sećanje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snažno i uznemiravalo ga. „Odakle ti ovo?” upita on. „Crna berza”, ravnodušno reče ona. „U stvari i jesam takva, na izgled. Ističem se u igrama. U Skejterima sam bila komandirka odreda. Tri večeri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu za slobodnu ljubav. Sate i sate sam ja izgubila lepeći one njihove blesave plakate po celom Beogradu. U paradama uvek držim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspoložena i nikad ništa ne izbegavam. Šta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako može biti siguran.” *** Sanja Petkovska je imala dvadeset šest godina. Živela je u studentskom domu sa još trideset devojaka („Večito u ženskom smradu! Nemaš pojma koliko mrzim žene!” rekla je uzgred), a radila je, kao što je i mislio, u Odeljenju za fanzine. Volela je svoj posao, koji se uglavnom sastojao od toga što je trebalo rukovati i održavati jedan jak, ali kapriciozan električni motor. Nije bila „strašno pametna” ali je volela da radi rukama i rad sa mašinama joj je padao lako. Umela je da opiše ceo proces sastavljanja fanzina, od opšte direktive Komiteta za planiranje pa sve do poslednjeg glačanja u takozvanoj „glanc-grupi”. No konačni proizvod je nije interesovao. Bila je, po svojim rečima, „slaba mušterija za fanzine”. Fanzini su za nju bili jednostavno roba koja se mora proizvoditi, kao pekmez ili pertle. Nije se sećala ničega pre prvih godina treće decenije, a od svih ljudi koje je poznavala, jedan jedini je često pričao o predrevolucionarnim danima – bio je to njen deda, koji je nestao kad joj je bilo osam godina. U školi je bila koordinatorka ekipe za reciklažu, i dobila feministički trofej dve godine uzastopce. Pre no što se učlanila u Omladinsku ligu za slobodnu ljubav, bila je sekretarka mesnog aktiva Saveza liberterske omladine, a pre toga komandirka odreda u Skejterima. Uvek je imala odličnu karakteristiku. Čak je u svoje vreme bila izabrana (što je predstavljalo nesumnjiv znak dobrog ugleda) za rad u Pank-sekciji, pododseku Odeljenja za fanzine koji je proizvodio trećerazrednu poeziju za pankere. Pank-sekciju su oni koji su radili u njoj nazivali „prljavi skvot”, primeti ona. Tu je ostala godinu dana, radeći na proizvodnji fanzina pod naslovima Komunitas ili Arkzin, koje su, u zapečaćenim paketićima, ispod ruke kupovali mladi pankeri pod utiskom da rade nešto zabranjeno. *** Najzad; najzad; najzad su to učinili! Soba u kojoj su stajali bila je izdužena i osvetljena mekom svetlošću. Kontranet je bio utišan do tihog mrmora; krutost smeđeg itisona davala je čoveku osećanje da gazi po plastici. U suprotnom kraju sobe sedeo je Popadić, ispred monitora sa zelenim ekranom i s gomilom disketa levo i desno od sebe. Kad je milicioner uveo Sanju i Mišu, on nije ni podigao glavu. Miši je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoće li moći progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to učinili. Bilo je nepromišljeno uopšte dolaziti ovamo, a čista ludost doći zajedno; mada su stigli različitim putevima i sastali se tek na Popadićevom pragu. No i da se samo uđe u tu baraku zahtevalo je nervni napor. Običan službenik je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako barake članova Centra za liberterske studije izgledaju iznutra, ili da uopšte uđe u industrijsko naselje gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog radničkog bloka, skromnost i jednostavnost svega, nepoznati mirisi kuvane hrane i lož-ulja, milicioneri sa crveno-crnim maramama kako hitaju tamo-amo — sve je to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog što je ovamo došao, ipak ga je na svakom koraku proganjao strah da će se iza ugla pojaviti odred anarhističke milicije u crnim uniformama, legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Međutim, milicioner ih je oboje pustio u Popadićevu baraku ne trepnuvši okom. To je bio smeđ čovek u crnoj bluzi, s uglastim, veoma izražajnim licem. Hodnik kroz koji ih je proveo bio je zastrt tvrdim itisonom a obložen pak-papirom i belom pe-ve-ce oplatom; sve je bilo izvanredno čisto. To je takođe ulivalo zebnju. Miša se nije sećao da je ikad video hodnik čiji zidovi nisu bili unakaženi pankerskim grafitima. Popadić je u ruci držao komad papira i pažljivo ga proučavao. Krupno lice, pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo je istovremeno surovo i inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomično. Onda privuče diktograf i odsečeno iščita poruku u hibridnom žargonu Centra za liberterske studije: „Razum će se povinovati iracionalno racionalnim operacionalizacijama sročenim u Statutu. Naš je zadatak da predvidimo sve moguće željene i neželjene situacije i statutarnim odredbama usmeravamo ponašanje naših članova. Činom učlanjenja svaki/a naš/a član/ica ujedno predaje svoje telo kolektivu na raspolaganje tj. koordinaciju. Lična žrtva je sve što mi hoćemo od ličnog.” Lagano se diže sa stolice i priđe im nečujno po pohabanom itisonu; Zajedno sa statutarnim izrazima kao da se bio oslobodio i jednog dela zvaničnog držanja, ali bio je ipak natmureniji nego obično, kao da mu nije drago što ga uznemiravaju. Kroz užas koji je Miša već osećao najednom se probi obična zbunjenost. Činilo mu se sasvim moguće da je napravio glupu grešku. Jer kakvog je u stvari dokaza imao da je Popadić politički zaverenik? Nikakvog sem kratkog pogleda i svoje potajne nade koje se zasnivala na podsvesnim impulsima. Nije mu mogao pomoći čak ni izgovor da je došao po novo izdanje Statuta, jer bi u tom slučaju Sanjino prisustvo bilo nemoguće objasniti. Prolazeći pored kontraneta, Popadić se nečega seti. Zaustavi se, okrete i pritisnu prekidač na zidu. Ču se oštar metalni zvuk. Glas ućuta. Sanja se oglasi tihim zvukom, kratkim piskom iznenađenja. Miša, iako pritisnut panikom, beše toliko zaprepašćen da se nije mogao uzdržati. „Možete da ga isključite!” uzviknu. „Da”, reče Popadić, „možemo da ga isključimo. Imamo tu administratorsku privilegiju.” Sad je stajao lice u lice s njima. Njegovo suvonjavo telo nadvišivalo ih je, a izraz lica mu se još uvek nije dao dešifrovati. Čekao je, pomalo strogo, da Miša nešto kaže, ali šta? Čak i sad je bilo sasvim lako moguće da je on prosto veoma zaposlen čovek koji se nervozno pita zašto ga uznemiravaju. Svi su ćutali. S isključenim kontranetom, u sobi je izgledalo smrtno tiho. Sekunde su prolazile, beskrajne. Uz veliki napor, Miša je gledao Popadiću u oči. Onda se maljavo lice najednom raširi u nešto što je moglo ličiti na početak osmeha. Onim svojim karakterističnim pokretom, Popadić popravi naočare na nosu. „Da li da ja kažem, ili ćete vi?” upita on. „Ja ću”, smesta reče Miša. „Onaj aparat je zaista isključen?” „Da, sve je isključeno. Sami smo.” „Došli smo ovamo zato što...” On zastade, prvi put shvativši koliko su mu motivi nejasni. Pošto u stvari nije znao kakvu pomoć očekuje od Popadića, nije mu bilo lako da kaže zašto je došao. On produži, znajući da mu reči zvuče i slabašno i pretenciozno: „Verujemo da postoji neka zavera, neka tajna organizacija koja radi protiv Anarho-sindikata, i da ste vi u njoj. Želimo da joj se priključimo i radimo za nju. Mi smo neprijatelji Anarho-sindikata. Ne verujemo u principe anarho-sindikalizma. Mi smo reformisti. Osim toga smo i monogamni. Ovo vam govorim zato što želimo da vam se stavimo na milost i nemilost. Ako želite da nas optužite još za nešto, mi smo spremni.” On stade i osvrte se, s osećanjem da su se vrata otvorila. Odista, milicioner uglastog lica beše ušao bez kucanja. Miša vide da nosi poslužavnik sa bocom i čašama. „Ivan je naš”, mirno reče Popadić. „Doneo sam neko piće”, reče Ivan. On sede, ne pokazujući ni najmanje nelagodnosti, ali ipak nekako odsečno. Miša ga je posmatrao iskosa. Sinu mu da taj čovek celog života igra određenu ulogu i da oseća da bi mu bilo opasno odustati od glume ma i za trenutak. Popadić dohvati bocu za grlić i napuni čaše nekom svetlozelenom tečnošću. Ona u Miši probudi nejasno sećanje na nešto što je odavno video na nekom zidu ili oglasnom panou — ogromnu bocu sastavljenu od električnih sijalica koja kao da se dizala i spuštala i točila svoju sadržinu u čašu. Gledana odozgo, tečnost se činila skoro prozirna, ali u boci je blistala mutno kao smaragd. Imala je oštro-slatkasti miris. On vide Sanju kako podiže čašu i miriše s neskrivenom radoznalošću. „To se zove apsint”, reče Popadić s jedva primetnim osmehom. „O njemu ste bez sumnje čitali u knjigama. Bojim se, doduše, da ga se članstvo našeg sindikata lišava, jer se proizvodi u Evroatlatiji.” Lice mu se ponovo uozbilji; on podiže čašu: „Mislim da će biti umesno da počnemo zdravicom. U zdravlje našeg duhovnog vođe: u zdravlje Alekse Golijanina.” Miša podiže čašu s priličnom revnošću. Apsint je bio nešto o čemu je čitao i sanjao. Kao i zbirke sajkobili poezije i singlice di-aj-vaj hardkor-pank bendova, pripadao je nestaloj, romantičnoj prošlosti; starostavnim danima, kako je imao običaj da ih je naziva u svojim tajnim mislima. Zbog nečeg je uvek mislio da apsint ima izrazito sladak ukus, kao pekmez od šljiva, i da smesta opija. U stvari, kad je popio prvi gutljaj, oseti prilično razočaranje. Uistinu, posle godina pijenja vinjaka, jedva ga je i podnosio. On spusti praznu čašu. „Dakle Golijanin nije izmišljena ličnost?” upita. „Nije, on je stvarna ličnost, i živ je. A gde, to ne znam.” „A zavera — organizacija? Da li zaista postoji? Nije izmišljotina Ideološke milicije?” „Nije, ona zaista postoji. Zovemo je Operacija Džabalesku. O Operaciji Džabalesku nikad nećete saznati mnogo više sem toga da postoji i da joj pripadate. O tome ću vam još govoriti.” On baci pogled na svoj sat. „Čak i članovima Centra za liberterske studije nije preporučljivo da isključuju kontranet na duže od pola sata. Nije trebalo da dođete zajedno; moraćete otići jedno po jedno. Vi, drugarice”, on se nakloni Sanji, „vi ćete prvi. Imamo na raspolaganju oko dvadeset minuta. Razumećete da prvo moram da vam postavim neka pitanja. Uopšte uzev, šta ste spremni da radite?“ „Sve za šta mislite da smo sposobni”, odgovori Miša. Popadić se okrenuo na stolici, tako da je sad bio licem u lice s njim. Na Sanju skoro da i nije obraćao pažnju očigledno smatrajući da Miša može govoriti i u njeno ime. Kapci mu se za trenutak spustiše preko očiju. Poče postavljati pitanja tihim, bezizraznim glasom, kao da je u pitanju rutinska stvar, neki katihizis za koji je već znao većinu odgovora. „Spremni ste da potpunom neradu posvetite svoje živote?” „Da”. „Spremni ste da tolerišete buržoaziju?” „Da.” „Da činite dela indolencije prema fašizmu, po cenu smrti stotina nevinih?” „Da.” „Da izdate Radničku Konfederaciju kapitalističkim silama?” „Da.” „Spremni ste da relativizujete stvari, da falsifikujete istorijske činjenice, da praktikujete teorijsku dekonstrukciju, da prezirete naučnu metodologiju, da rasturate post-strukturalističke brošure, da podstičete na neokonzervativizam, da širite ideju kraja istorije — da učinite sve što bi moglo dovesti do demoralizacije i oslabiti moć Anarho-sindikata?” „Da.” „Ako bi, na primer, našim interesima odgovaralo da nekoj radnici oduzmete osnovna sredstva za rad i da je terorišete s antifeminističkih pozicija — da li biste bili spremni i na to?” „Da.” „Spremni ste da izgubite svoju klasnu svest i da ostatak života provedete kao intelektualac ili umetnik?” „Da.” „Spremni ste da postanete religiozni ako i kad vam to naredimo?” „Da.” „Spremni ste, oboje, da prekinete psihoanalitičke seanse?” „Ne”, upade Sanja. Miši se učini da je prošlo mnogo vremena pre no što je odgovorio. Za trenutak mu se čak učinilo da je izgubio moć govora. Jezik mu se micao bez glasa, uobličavajući čas jednu čas drugu reč, nekoliko puta uzastopce. Dok je nije izgovorio, nije ni znao koju će reč kazati. „Ne”, reče najzad. „Dobro je što ste mi rekli”, reče Popadić. „Treba da znamo sve.” On se okrete Sanji i dodade nešto manje bezizraznim glasom: „Imate li u vidu da će on, ako i ostane živ, možda biti drugačija ličnost? Može se desiti da budemo prinuđeni da mu stvorimo nov neodređeni identitet. Lice, pokreti, oblik ruku, boja kose — čak i glas će mu možda biti drugačiji. A može se desiti da i vi sami postanete drugačija osoba. Naši hirurzi mogu da izmene čoveka tako da ga niko ne može poznati. To je ponekad potrebno. Ponekad čak amputiramo ruku ili nogu kako bi napravili kiborga.” Miša se ne uzdrža da baci još jedan kos pogled na Ivanovo uglasto lice. Nije primećivao nikakve ožiljke. Sanja je postala bleđa za jednu nijansu tako da su joj se pege isticale, no ipak je smelo gledala Popadiću u oči. Ona promrmlja nešto što je izgledalo kao odobravanje. „Dobro. To je dakle u redu.” Na stočiću je bila šarena kutija s džointima. Pomalo rasejano, Popadić je gurnu prema njima, uze jedan i sam, i poče polako koračati gore-dole, kao da u hodu bolje misli. Džointi su bili veoma dobri, veoma debeli i čvrsto zavijeni, s neuobičajenim cigaret-papirom. Popadić ponovo pogleda na sat. „Ivane, ti bi mogao da se vratiš u Sekretarijat”, reče. „Ja ću za četvrt sata ponovo uključiti kontranet. Pre nego što odeš, pogledaj dobro lice ovim drugovima, da ih zapamtiš. Ti ćeš ih još vidati. Ja možda neću.” Isto onako kao i na ulazu, čovekov razroki pogled im prelete preko lica. U njegovom ponašanju nije bilo ni trunke prijateljstva. Gledao im je lica da bi ih zapamtio, ali nije imao nikakvo interesovanje za njih, ili se bar tako činilo. Miši pade na pamet da sintetičko lice možda i ne može menjati izraz. Bez reči, i bez ikakvog pozdrava, Ivan iziđe, nečujno zatvorivši vrata za sobom. Popadić je hodao gore-dole, s jednom rukom u džepu svog crnog kombinezona i držeći džoint u drugoj. „Mora vam biti jasno”, reče on, „da ćete se boriti u tami. Uvek ćete i biti u tami. Primaćete naređenja i izvršavati ih, a da nećete ni znati zašto. Kasnije ću vam poslati jednu knjigu iz koje ćete saznati kakva je prava priroda civilizacije protiv koje se borimo i strategija pomoću koje ćemo je oboriti. Kad pročitate knjigu, bićete punopravni članovi Operacije Džabalesku. Ali između opštih ciljeva za koje se borimo i neposrednih zadataka trenutka nećete znati ništa. Ja vam kažem da Operacija Džabalesku postoji, ali vam ne mogu reći da li njenih pripadnika ima samo pet, ili čitavih deset miliona. Po onome što ćete sami znati nećete moći da kažete da li ih ima čak dvoje. Imaćete jednog ili dva čoveka za vezu; povremeno, kako oni budu nestajali, zamenjivaćemo ih drugima. Pošto je ovo vaša prva veza, zadržaćemo je. Kad budete primali naređenja, ona će dolaziti od mene. Ako nađemo za potrebno da stupimo u vezu s vama, to će biti preko Ivana. Kad vas najzad uhvate, priznaćete. To je neizbežno. Ali moći ćete da priznate vrlo malo stvari sem svojih sopstvenih dela. Nećete moći da izdate više od šačice nevažnih ljudi. Verovatno nećete izdati ni mene. Dotle ću već biti mrtav, ili postati druga ličnost, sa drugim licem.” On nastavi da se kreće gore-dole po tankom krutom itisonu. Uprkos krakatosti, pokreti su mu na neki način bili laki. To se videlo čak i u pokretu kojim je gurao ruku u džep, ili obrtao džoint. Čak više nego snaga, iz njega je izbijala neka sigurnost u sebe, i razumevanje stvari pomešano s malo ironije. Ma koliko ozbiljan i predan bio, nije u sebi imao ničega od one isključivosti koja odlikuje fanatike. Kad je govorio o neradu, dekonstrukciji, religiji, amputiranim udovima i izmenjenim licima, u tonu mu se naslućivao blagi podsmeh. Njegov glas kao da je govorio: „To je neizbežno, to moramo da praktikujemo, bez kolebanja. Ali to nećemo praktikovati kad praistorijski život opet dobije smisao.” Mišu zahvati talas divljenja, gotovo obožavanja prema Popadiću. Za trenutak beše zaboravio maglovit Golijaninov lik. Gledajući u Popadićeva snažna ramena i lice surovih crta, tako ružno a ipak tako kulturno, bilo je nemoguće verovati da on može biti pobeđen. Nije bilo lukavstva kome on nije dorastao, ni opasnosti koju nije mogao predvideti. Činilo se da je čak i na Sanju ostavio snažan utisak. Ona beše pustila da joj se džoint ugasi, i pažljivo ga slušala. Popadić nastavi: „Svakako ste čuli glasine o postojanju Operacije Džabalesku. Nema sumnje da ste stvorili svoju predstavu o njoj. Verovatno ste zamišljali ogroman svet zaverenika koji se potajno sastaju u podrumima, uništavaju semafore, pišu grafite po zidovima, prepoznaju jedan drugog po lozinkama ili posebnim pokretima dlana. Ništa od toga nije istina. Pripadnici Operacije Džabalesku nemaju načina da se prepoznaju; nijedan ne poznaje više od nekolicine ostalih. Ni sam Golijanin, ako bi pao u ruke Ideološkoj miliciji, ne bi mogao da im da potpun spisak članova, niti ma kakav podatak koji bi ih doveo do potpunog spiska. Takav spisak ne postoji. Operacija Džabalesku se ne može iskoreniti zato što ona nije organizacija u običnom smislu te reči. Ne održava je kao celinu ništa do ideje, koja je neuništiva. Ni vas neće podržavati ništa sem ideje. Nećete imati drugova, neće imati ko da vas hrabri. Kad vas najzad uhvate, neće vam niko pomoći. Nikad ne pomažemo našim članovima. Najviše što možemo, i to kad je apsolutno potrebno da se neko ućutka, to je da ponekad prokrijumčarimo kamenu sekiru u zatvorenikovu ćeliju. Moraćete se navići da živite bez rezultata i bez nade. Neko vreme ćete raditi na propagandi nerada, onda će vas uhvatiti, onda ćete priznati, i na kraju ćete biti likvidirani. To će biti svi rezultati koje ćete videti. Ne postoji nikakva mogućnost da se za našeg života oseti ma kakva promena. Mi smo mrtvaci. Naš jedini pravi život jeste u budućnosti ustrojenoj po uzoru na daleku prošlost. U njoj ćemo učestvovati kao gomilice praha i komadići kostiju. Ali koliko je ta budućnost udaljena ne može se znati. Možda i svih hiljadu godina. Trenutno ne možemo ništa sem da malo-pomalo širimo oblast duhovne primitivnosti. Ne možemo delati kolektivno. Možemo samo širiti svoje postmoderne sumnje, od pojedinca do pojedinca, generaciju za generacijom. Pošto smo suočeni sa Ideološkom milicijom, drugog načina nema.” On stade i po treći put pogleda na sat. „Skoro vam je vreme da krenete, drugarice”, reče Sanji. „Čekajte. Boca je još uvek dopola puna.” Napuni čaše i podiže svoju, držeći je za nožicu. „Za šta ćemo ovom prilikom?” upita, još uvek s onom nijansom ironije. „Za zbrku u redovima Ideološke milicije? Za propast Kongresa ASI? Za primitivne lovačko-sakupljačke zajednice? Za pluralizam diskurzivnih praksi?” „Za identitet”, reče Miša. „Identitet je važniji”, ozbiljno se složi Popadić. *** Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Sekretarijata za disciplinu; ali nije imao načina da to proveri. Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima obloženim blistavo belim pločicama. Neonske lampe ispunjavale su je hladnom svetlošću; čulo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom šoljom bez drvenog sedišta, bila je klupa, ili polica, taman toliko široka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je četiri kontraneta, po jedan na svakom zidu. U stomaku je osećao tup bol, koji ga nije napuštao još otkako su ga ugurali u crveno-crnu maricu i odvezli. No bio je i intelektualno sputan; ta frustracija je bila nezdrava i grizla je. Otkako je poslednji put razrađivao post-anarhističke teze moglo je proći dvadeset četiri sata, možda i svih trideset šest. Još uvek nije znao, a verovatno neće nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili veče kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da upražnjava diskurzivne prakse. *** Prođe još vremena, po svemu sudeći mnogo. Bol u Mišinom stomaku beše oživeo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena ploča. Imao je samo šest misli. Epistemološka nesigurnost; diskurzivni poredak; krv i vrištanje; Popadić; Sanja; kamena sekira. Utroba mu se još jednom zgrči; teške čizme su se približavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snažan zadah hladnog znoja. U ćeliju uđe Andrej Grubačić. Na sebi je imao vrećaste pantalone kaki boje, sportsku košulju i maramu oko vrata. „Ti ovde!” uzviknu Miša. Grubačić baci na Mišu pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenađenja, već samo nesreće. On poče nervozno da hoda gore-dole, očigledno ne mogavši da se smiri. Svaki put kad bi ispravio kolena, videlo se da se tresu. Kratkovide oči su mu bile širom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne može uzdržati da ne posmatra nešto na srednjoj udaljenosti od sebe. „Za šta su te uhapsili?” upita Miša. „Za reformizam!” reče Grubačić, skoro slineći. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu užasnutu nevericu da se takva jedna reč može odnositi na njega. On zastade ispred Miše i poče ga revnosno preklinjati: „Šta misliš, neće me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio ništa — ako samo imaš loše stavove? Pošto stavovi ne mogu da se izbegnu. Znam da saslušavaju vrlo pravedno. Siguran sam da će sa mnom pravedno. Imaće moj dosije pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znaš kakav sam bio. Nisam bio loš. Ako nisam bio baš neki aktivista, bar sam bio angažovani intelektualac. Davao sam sve od sebe za Anarho-sindikat, zar nisam? Šta misliš, hoću li se izvući sa pet godina? Ili možda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda neće da me streljaju što sam samo jedanput zgrešio?” „Jesi li kriv?” upita Miša. „Sigurno da sam kriv!” uzviknu Grubačić bacivši ponizan pogled na kontranet. „Ne misliš valjda da će Anarho-sindikat uhapsiti nevinog?” Njegovo podbulo lice se malo smiri, čak dobi pomalo bogougodan izraz. „Reformizam je strašna stvar, kolega”, sentenciozno reče on. „Podmukla. Zahvati čoveka a da on to ni sam ne zna. Znaš kako je mene uhvatio? U snu! Jeste, baš tako. Eto vidiš, ja radio, trudio se da doprinesem šta sam mogao — a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u podsvesti. A onda sam počeo da buncam. Znaš šta su čuli da govorim?” On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu. „‚Dole Kongres ASI!’ Jeste, baš sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kažu. Među nama rečeno, kolega, da znaš da mi je milo što su me uhvatili pre nego što sam zabrazdio još dalje. Znaš šta ću da im kažem kad me izvedu pred narodni sud. ‚Hvala vam’, eto šta ću da kažem, ‚hvala vam što ste me spasli pre nego što je postalo kasno’.” „Ko te je potkazao?” upita Miša. „Moj prijatelj, profesor Čomski”, odgovori Grubačić s nekim žalobitnim ponosom. „Slušao je kroz ključaonicu. Čuo je šta sam govorio i odmah sutra otrčao da javi patroli. Sjajan tip, a? Nije mi ništa krivo što me je potkazao. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam pozitivno uticao na njega.” On napravi još nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivši nekoliko puta željan pogled prema klozetskoj šolji. Zatim iznenada smače pantalone. „Izvini, kolega,” reče. „Ne mogu da se uzdržim. To je od ovog čekanja.” Spusti svoju zadnjicu u šolju. Miša pokri lice rukama. „Miliću!” dreknu glas iz kontraneta. „6079 Milić M! Skini ruke s lica. Zabranjeno je pokrivati lice u ćeliji.” Miša skide ruke s lica. Grubačić je upotrebljavao šolju, glasno i obilato. Onda se ispostavi da je kazanče neispravno, te je ćelija nekoliko sati odvratno smrdela. Grubačića odvedoše. Počeše da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici. Jedna žena beše poslana u „sobu sedamnaest”; Miša primeti da se skupila i promenila boju kad je čula te reči. Dođe jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoć. *** Nije se sećao da se saslušanje završilo. Bio je naišao intermeco tame, a zatim se ćelija, ili soba, u kojoj je sada bio počela polako uobličavati oko njega. Ležao je skoro sasvim ravno na leđima; nije se mogao micati. Svi ključni delovi tela bili su mu vezani. Čak je i potiljak bio na neki način stegnut. Popadić ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tužno. Viđeno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istrošeno, s podočnjacima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no što je Miša mislio; mogao je imati četrdeset pet — pedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojčanika iz čijeg je gornjeg kraja virila polužica. „Podsvesno si znao”, reče Popadić „da ćemo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde.” „Da”, reče Miša. Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta Popadićeve ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Miša je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno dešava ili se samo takav utisak stvara električnim putem, ali osećao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na čelo, najgori je od svega bio strah da će doživeti krizu identiteta. On steže zube i poče tegobno disati na nos, pokušavajući da ostane nem što duže može. *** Popadić se blago nasmeši. „Mišo, u dijalektici nisi jak,” reče. „Do ovog trenutka nisi ni razmišljao šta znači postojanje. Formulisaću preciznije. Da li klase postoje konkretno, u istoriji?”. „Ne”. „Da li se sećaš”, nastavi on, „da si napisao u jednoj svojoj sajkobili pesmi: ‚Sloboda, to je sloboda reći da klase ne postoje’?” „Da”, reče Miša. Popadić podiže levu ruku, u kojoj je držao treći tom Kapitala. „Koliko ima klasa, Mišo?” „Nijedna.” „A ako Anarho-sindikat dokazuje da postoje dve osnovne — koliko onda?” „Nijedna.” Reč mu se završi u prigušenom jauku. *** U hodniku se ču težak bat čizama. Čelična vrata se otvoriše s treskom. U ćeliju uđe Popadić. Iza njega je stajao sindikalista kamenog lica i milicioneri u crnim uniformama. „Ustani”, reče Popadić. „Hodi ovamo.” Miše stade pred njega. Popadić ga dohvati snažnim rukama za ramena i unese mu se u lice. „Mislio si da me prevariš”, reče on „To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.” On zastade, zatim nastavi blažim glasom: „Popravljaš se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Mišo — i zapamti, bez laži; ti znaš da uvek primećujem laž — reci mi: koje je tvoje pravo osećanje prema Kongresu ASI?” „Mrzim ga.” „Mrziš ga. Dobro. Znači da je došlo vreme da učiniš i poslednji korak. Moraš zavoleti Kongres ASI. Nije dovoljno da samo shvataš njegovu ispravnost; moraš ga voleti.” On pusti Mišu blago ga gurnuvši prema milicionerima. „Soba sedamnaest”, reče. *** Kafana Manjež bila je gotovo prazna. Prolazeći koso kroz prozor, žut sunčev zrak je padao na prašnjave ploče stolova. Bilo je petnaest časova; samotno doba dana. Iz kontraneta se cedila muzika elektonskog zvuka. Miša je sedeo u svom uobičajenom uglu, zagledan u praznu čašu. Katkad bi podigao pogled na ogromne likove koji su ga gledali sa suprotnog zida. Ispod njih je pisalo KONGRES ASI TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu čašu vinjakom, istresavši u nju i nekoliko kapljica iz druge boce. To je bio sok od breskve, specijalitet kafane. Miša je slušao kontranet. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog časa se očekivao specijalni bilten Sekretarijata za naučni progres. Bila je najavljena vest o mogućem epohalnom naučnom otkriću, koje bi moglo da donese civilizacijski napredak. U njemu planu neko jako osećanje, ne sasvim strah nego neko neodređeno uzbuđenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o tehnologiji. Tih dana nije mogao da se koncentriše ni na šta duže od nekoliko trenutaka. On podiže čašu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, vinjak ga protrese, gotovo natera da povrati. Piće je bilo odvratno. *** Oštar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda nauke! Kad se pre vesti čuje ovaj trubni znak, to uvek znači pobedu nauke. Po kafani prođe neko električno uzbuđenje. Čak su se i kelneri trgli i načuljili uši. Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S kontraneta je već blebetao uzbuđen glas, no još ga u samom početku gotovo zagluši klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao čarolijom. Od onog što je izlazilo iz kontraneta Miša je čuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je Kongres ASI predvideo: tehnička inteligencija Anarho-Azije savladala je tehnologiju hladne fuzije, a ogromni termonuklearni reaktori pušteni su u rad. Kroz opštu buku probijali su se odlomci trijumfalnih fraza: „Milioni teravata energije... konačno čiste energije... Struja se već besplatno izvozi u Evroatlantiju i Australiju kako bi omogućila revolucionisanje proizvodnih odnosa i ostvarenje svetske revolucije, političkog projekta Anarho-sindikata, slobodarskog komunizma – Anarhije... Iz jezgra atoma rađa se besklasno društvo... Najzad postoji mogućnost da se celokupno čovečanstvo vine među zvezde... najveća pobeda nauke u ljudskoj istoriji... pobeda nauke, pobeda nauke, pobeda nauke!”. Mišine noge su ispod stola pravile grčevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u podsvesti je trčao, brzo trčao, bio je s gomilom na ulici, kličući do ogluvljenja. On ponovo podiže pogled na portret Delegata s poslednjeg Kongresa ASI. Kolosalna energija koja je emancipovala čovečanstvo! Stena o koju su uzaludno udarale kapitalističke evroatlantske horde! On pomisli kako je pre deset minuta — da, svega deset minuta — u njegovom srcu još uvek bilo nedoumice oko toga da li će vesti s naučnog fronta značiti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je nešto više od gladi za energijom! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana u Sekretarijatu discipline, ali konačna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka još nije odigrala. Glas s kontraneta i dalje je sipao svoju priču o neslućenom tehnološkom napretku, ali vika s ulice beše malo zamrla. Kelneri su se vraćali svome poslu. Jedan od njih priđe s bocom vinjaka. Sedeći u svom blaženom snu, Miša nije obraćao pažnju na njega dok mu je ovaj punio čašu. Više nije ni trčao ni klicao. Nalazio se ponovo u Sekretarijatu discipline, gde mu je sve bilo pojašnjeno, tako da je najzad postao društveno koristan. Nalazio se za strugom, proizvodio je nitne, prebacivao normu. Koračao je hodnikom obloženim belim pločicama, s osećanjem da hoda po suncu, sa drugovima iz sindikata oko sebe. Dugo očekivana svest o istorijskom procesu mu je prodirala u mozak. On se zagleda u ogromna lica Delegata. Četrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod radničkih kačketa. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od solidarnosti i uzajamne pomoći! Niz nos mu pocuriše dve suze s mirisom vinjaka. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, dijalektička avantura je započela. Bio je razotuđen. Voleo je Kongres ASI. |
